Klimatske promene
Klimatske promene sigurno nisu najveći izazov u 21. veku. Međutim, klimatske promene svakako jesu izazov koji ima najveći uticaj na sve druge izazove.
Kimatske promene sigurno nisu najveći izazov u 21. veku. Međutim, klimatske promene svakako jesu izazov koji ima najveći uticaj na sve druge izazove. Bez malo trideset godina od kada su na Svetskom samitu Organizacije ujedinjenih nacija u Rio de Ženeiru, 1992. godine stupile na svetsku agendu klimatske promene su postigle gotovo apsolutnu naučnu i stručnu saglasnost o svom značaju. Trebalo je više od pedeset godina naučnih debata i dokazivanja da bi akademska i stručna zajednica stale na stanovište da su one naša realnost i opasnost koja ozbiljno preti čovečanstvu. Najvažniji dokaz je ipak došao od same prirode. Prirodne katastrofe koje su samo naizgled iznenada pogodile Planetu bile su najveća potvrda. Iako naučno sve manje osporavane, klimatske promene nisu uspele da u ovom, ne tako kratkom, periodu svog postojanja na svetskoj agendi postignu i političku saglasnost o svom značaju, ali ni ekonomsku opravdanost borbe za njihovo usporavanje.
Prvi pokušaji ka definisanju problema klimatskih promena načinjeni su sredinom prošlog veka kada je mali broj naučnika prepoznao i dokazao uticaj čoveka na drastičnu promenu klime koja se manifestovala porastom nivoa okeana i mora i rastom globalne temperature. Od osamdesetih godina prošlog veka pod uticajem naučnih istraživanja međunarodna zajednica je počela, dosta stidljivo, da postavlja ovo pitanje na agendu međunarodne politike. Prva velika promena nastala je pomenutim Samitom u Rio de Ženeiru početkom devedesetih godina. Od tada do danas načinjeni su brojni koraci ka uspostavljanju jednog sveobuhvatnog okvira klimatske politike u međunarodnim odnosima koji je počeo da se naziva klimatski režim.
Najznačajniji korak napravljen je te 1992.godine usvajanjem Okvirne konvencije o promeni klime pod okriljem Organizacije ujedinjenih nacija (eng. United Nations Framework Convention on Climate Change – UNFCCC) koja je postala glavni noseći stub političke, diplomatske i ekonomske aktivnosti na uspostavljanju globalnog klimatskog režima. Potpisivanju ove Konvencije prethodio je prvi zvanični, više stručni i naučni skup, koji je 1979. godine održan u Ženevi pod nazivom „Prva svetska klimatska konferencija“ u organizacije Svetske meteorološke organizacije. Najznačajniji rezultat tog skupa je osnivanje Međunarodnog panela za klimatske promene (eng. International Panel in Climate Change, IPCC). Upravo će izveštaj koji je IPCC objavio jedanaest godina kasnije, 1990. godine poslužiti kao naučna i stručna osnova za sazivanje Samita u Riju, 1992. godine. Od istorijskog Rio samita do danas prošlo je skoro trideset godina u kojima su klimatski pregovori imali manje ili veće uspone i padove. Češće je bilo reči o zastoju nego o napretku, pa se danas čini da su neki autori u pravu kada ih opisuju kao pregovore „jedan korak napred, dva nazad“.
Od Rio Samita pod okriljem uspostavljene UNFCCC počeli su da se organizuju, najpre periodični, a zatim i redovni godišnji svetski sastanci na najvišem nivou pod nazivom Konferencije strana potpisnica (eng. Conference of Parties, COP) i do danas ih je održano ukupno 27. Poslednji je održan prošle godine u Šarm El – šeiku (Egipat), a sledeći KOP28 će biti održan u Dubaiu (UAE). Iako su svi značajni jer daju momentum celom procesu, neki KOP-ovi su ipak bili važniji po svojim rezultatima. Značajniji događaji u tom procesu tokom proteklih decenija odigrali su se 1997. godine na KOP-u u Kjotu (Japan) kada je potpisan prvi globalni Protokol o doprinosu država smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte (eng. Kyoto Protocol) koji je stupio na snagu 2005. godine i imao rok važenja do 2012. godine i koji ima najveći značaj za naše istraživanje zbog definisanja Mehanizma čistog razvoja (eng. Clean Development Mechanism, CDM). Sledeći važan događaj je bio KOP 13 na Baliju (Indonezija) 2007. godine kada je usvojen Bali akcioni plan (eng. Bali Action Plan) koji je predviđao formiranje globalnog mehanizma za finansiranje borbe protiv klimatskih promena osnivanjem Globalnog mehanizma za životnu sredinu (eng. Global Environment Facility, GEF). Zatim je usledio Samit u Kopenhagenu (Danska) 2009. godine od kojeg se očekivalo da će postići novi i bolji globalni sporazum koji treba da nasledi Protokol iz Kjota za koji je već tada bilo jasno da neće dati željene rezultate. Međutim Kopenhagen je bio veliko razočarenje za sve učesnike budući da najveće zemlje (SAD, Kina, Rusija, Indija, Australija, itd.) nisu uspele da postignu dogovor. Izgledalo je kao da je ceo proces izgubio smisao. Ipak da ne bude sve tako crno, Kopanhagen je uspeo da lansira novi mehanizam za finansiranje u vidu Globalnog klimatskog fonda (eng. Global Climate Fund, GCF).
Konferencije iz Kankuna (Meksiko) 2010. godine, Durbana (Južna Afrika) 2011. i naročito Dohe (Katar) u 2012. godini dale su optimističniji impuls celom procesu. U Dohi je usvojen Doha amandman koji je bio deo šireg paketa (eng. The Doha Climate Gateway), a koji je postigao saglasnost država potpisnica da se važenje Kjoto protokola produži do 2015. godine, još tri godine nakon njegovog zvaničnog prestanka kada je planirano da se usvoji novi globalni sporazum. Svakako najvažniji ugaoni kamen za uspostavljanje globalnog klimatskog režima posle Rio samita (1992.) i Protokola iz Kjota (1997.) bio je Samit u Parizu 2015. godine na kojem je zaključen Pariski sporazum (eng. Paris Agreement), novi i ovog puta obavezujući, globalni sporazum o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte koji je nasledio onaj iz Kjota. Ovog puta države su odlučile da zauzmu drugačiji pristup od onog iz Kjoto protokola. Za razliku od 1997. godine kada se pokušalo sa globalnim dogovorom u pogledu ciljeva za smanjenje što se nije pokazalo kao dobar put, u Parizu su države odlučile da promene pravac i krenu „odozdo na gore“, što je u praksi značilo da se same države obavežu koliko će smanjiti emisije i da se onda toga striktno pridržavaju.
Najvažniji dokumenti i institucije na međunarodnom planu
- UNFCCC – Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (United Nations Framework Convention on Climate Change, UNFCCC) je noseći stub klimatske aktivnosti na globanom nivou.
- COP – Konferencija strana (Conference of Parties, COP) su redovni godišnji sastanci na najvišem nivou koji se organizuju pod okriljem UNFCCC I predstavljaju glavni mehanizam saradnje država na globalnom nivou.
- International Panel in Climate Change, IPCC – Međunarodni Panel za klimatske promene (International Panel in Climate Change, IPCC) je najvažnija ekspertska organizacija koja pruža naučnu i stručnu podršku klimatskom režimu.
- Kyoto Protocol – Protokol iz Kjota je prvi globalni sporazum o klimi koji je potpisan 1997. godine i koji sadrži klimatske ciljeve i mehanizme za smanjenje emisija GHG kao što su Mehanizam čistog razvoja (Clean Development Mechanism, CDM) i osnove za uspostavljanje tržišta karbonskih emisija.
- Bali Action Plan – Bali akcioni plan je usvojen na KOP-u 13 koji je održan na Baliju (Indonezija) i predviđao je formiranje prvog globalnog mehanizma za finansiranje borbe protiv klimatskih promena.
- Global Environment Facility, GEF – Global Environment Facility, GEF je prvi globalni mehanizam za finasiranje borbe protiv klimatskih promena koji je pokrenut 2007. godine na KOP-u 13 u Indoneziji.
- Global Climate Fund, GCF – Global Climate Fund, GCF je mehanizam za finansiranje borbe protiv klimatskih promena koji je pokrenut 2009. godine na KOP-u u Kopenhagenu (Danska)
- The Doha Climate Gateway – Doha amandman je deo šireg paketa koji je usvojen na KOP-u u Kataru 2012. godine koji je produžio važenje Kjoto protokola do 2015. godine
- Paris Agreement – Pariski ugovor iz 2015. godine je poslednji, krovni i važeći globalni sporazum o ciljevima za smanjenje emisije GHG na koji su se države obavezale
Najvažniji dokumenti u Srbiji
- Strategija klimatskih promena sa Akcionim planom – Strategijom će biti uspostavljen nacionalni strateški i politički okvir borbe protiv klimatskih promena u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i njenim ciljevima smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte – GHG (Sporazum iz Pariza i pristupanje EU).
- Zakon o klimatskim promenama – Ovim zakonom uređuje se sistem za ograničenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) i za prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.
- Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način efikasnog korišćenja energije i energenata.
- Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije – Ovim zakonom uređuje se korišćenje energije iz obnovljivih izvora.
- Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine – Prema Strategiji razvoja energetike Republike Srbije strateški razvoj energetike zasnovan je na uspostavljaju balansa između proizvodnje energije iz dostupnih izvora, potrošnje energije sa tržišnim i socijalno održivim karakterom, i efikasnije proizvodnje i korišćenja što „čistije“ energije iz obnovljivih izvora (OIE).
- Zakon o zaštiti životne sredine – Ovim zakonom uređuje se integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnosprivrednog razvoja i životne sredine u Republici Srbiji.
- Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP) – Ovo je ključni strateški dokument koji u pogledu obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti i smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte definiše ciljeve za 2030. godinu i predviđa veoma konkretne politike i mere i politike za njihovo dostizanje.
Sadržaj INEKP je propisan Uredbom (EU) 2018/1999.
